Odbegle misli

Ludo...vojnice bez epoleta,

u nasem ratu nema pobednika...

To sto te boli, ne krvari..ne vidi se..

i niko te nece nagraditi za zrtvu u ovom ratu.. 

Mislim te , 

i onda  kad ranjena, trazim lek u tisini,

i onda kad okrutno zadrzavam pravo da te pustim da pobedjen lutas..

Mislim te,

i kad te iz misli izbacim ko losu ideju,

i kad se ne okrenem ni mrvom sazaljenja prozvana...

Mislim te,

u ovoj gruboj borbi, oholosti i stida

dok te pustam da odes, znajuci da ces ostati..

Mislim te,

jer te u sebi imam, vise od sebe,

jer te Dusom volim , ratnice....

Kad na kraju  pobedjeni pokupimo svoje trofeje...

i pobedjeni zamolimo jedno drugo za malo mira...

mislim te...ponizna..

Bogu zahvalna sto sam nagradjena tvojom ljubavlju...

Skupljas moje suze, kao retke trave, od kojih ces mi napraviti tajni napitak nade...Skupljas moje suze, svojim suzama i pravis reku bez mosta i obale, i pustas je da ide od nas..

Svaku moju sumnju, pokrijes verom, toplom i iskrenom...Postidis me svojom ljubavlju uvek.

Ja stojim  u nekom pogresnom vremenu, i trazim sve razloge ovog sveta koji su protiv, koji podmuklo podrzavaju tudje istine..a ti mi pred san doneses strast i ucinis me pravom...jedinom...Dodirnem te ..i  znam da si u meni oduvek...dodirnem te...i iz mene se uvek rodi ona zena koju volis..i ona te voli...Boze , koliko te voli...I svaki tvoj pokret zna, svaki tvoj dodir, svaki tvoj osmeh...I tu sam , samo da podelimo ovu mrvu ljubavi koju nam je Bog dao tako nesebicno..Tu sam jer nema mesta na ovom svetu gde sam ja vise ja , nego ovde u ovom maglovitom svetu , nasih licih istina, koje bi svuda na drugom mestu izgledale kao laz...Tu sam ...jer moja polovina svega, postaje celina jedino sa tobom....

Ne placi...ti si moj covek...Znas to....Pozelecu sve  naivne zelje za nas...Sve svoje molitve pred san.

Ti si moj covek...ne zaboravi...Ova ljubav u meni te voli uprkos svemu sto je omalovazava... 

 Nemam istinu..i nemam odgovor..

Samo tvoju dusu ,

smrznutu pticu na dlanu, nadjenu u snegu...

I znam tvoja jata su odletela, i nema nikog na ovom svetu,

kome je stalo kako ces prezimiti...

Nemam istinu...i necu odgovor...

Bog zna zasto te na prag moje duse spustio,

zasto je meni, sledjenoj, uplasenoj,

ostavio da te cuvam , od ledenih vetrova...

Mozda sam i dosla na ovaj svet,

tebe da spasim,

jer spasavajuci tebe, spasavam sopstvenu dusu...

Ponekad znam da moram sacekati vreme,

da bi naslutila odgovore,

da moram strpljivo , mrvicama i nadom i ljubavlju,

nahraniti  tvoju dusu gladnu ljubavi..

Nemam odgovore..ali ponekad moja Dusa zna,

da sam tu da te osnazim, da te ljubavlju oporavim,

i pustim...da letis..

Jer tamo negde...to jedino znam,

neko strpljivo ceka na tebe...

i nemam prava da te svojom ljubavlju zatvaram u kaveze...

Ponekad...kad me iz sna trgne saznanje ,

da ces uskoro biti dovoljno jak za let,

uplase mi se sve nade, sve suze, sve iluzije...

i boli saznanje, da ces odneti sve, jedne jeseni kad odletis...

Ja cu kao umorna starica, ostati na prozoru sama...

da se do kraja svih proleca  nadam,

da ces ponovo jednom sleteti na moj dlan.... 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.