Odbegle misli

Imam ja dane..koji lice na neuspele rasprodaje, neuspesnih kreacija, netaletnovane snajderke, koja jos uvek misli da ce postati modni kreator..Imam dane, nalik na pokisle frizure, nezadovoljnih devojaka...koje  uvek  kasne na tudje svadbe..Imam dane..kad mi nepaznjom, veciti lopovi pokradu sve drage suvenire sa mojih unutrasnjih putovanja...

Tih dana sam ruzno gola, i postidjena...

Tih dana spustim roletne, da mi ni vetar nepaznjom ne pomeri kosu vezanu u cvor nemoci..

Tad  samo cutim, jer ne znam zasto u mom kalendaru, uvek kad dodje prolece..jesen ne zeli da ode...Otima se , kao razmazeno dete...duri se kao kasni oktobar...i posivi sve jednim ledenim dahom nadolazece zime duboko iz mene...

Ne znam ..cemu mi sluze ti dani..ali u njima sam ranjva i mala..u nijima nema borbe ni nade...samo neko tiho prepustanje, koje ne boli...Mozda se ti dani neka dijagnoza...Mozda se zovu predaja.Ili tisina.

Kako god...imam te dane..cutljive, mrzovoljne, kad nista nije na svom mestu, kad ne zelim da delim, kad necu da kukam.Ne pevusim da ih ne probudim.Ne bojim ih, jer obojeni lice na smesnu klimaktericnu zenu, koja ne shvata da je njeno shvatanje mode smesno...Ne tesim ih jer  nece suzu pustiti , tako baksuzasti..

Od detinjstva im govorim da cu ih tuziti kod mame, da necu da se druzim sa njima...Al oni ne odlaze...

Sad znam.I to sam ja.Slika slikana sivom bojom na sivoj pozadini... 

    Kap neznosti kotrljas niz moja ledja...Krijes ga pozudom...uzdahom mu dajes ime...Tvoje ruke kao domovina, tvoje usne kao obecanje...U meni podizes davno srusene gradove u kojima sam nekad zivela, i uvek sam tu ...na istoj raskrsnici...

   Na jednoj strani stanuje ona ja , koja je odustala od sebe...ona koja je zaboravila da veruje u ljubav, u sebe, ona bez nade, bez hrabrosti.Na drugoj strani iza sirom otvorenih prozora stanuje ona druga ja.Slobodna .Svoja.Sluskinja svojih osecanja i strasti.Nasmejana i bezobrazna.Dovoljno snazna da se pokori.Dovoljno nemirna , da pristane na igru ...

  I uvek ta kap neznosti, koja klizi niz moja ledja, podseti me da ne moram na njima nositi ceo svet.Ne moram biti, senka iza prozora, koja stidljivo posmatra svet i cudi mu se...Mogu biti ja..Uvek to mogu...Mogu rukama sa svoje koze skinuti ogrtac stida i licemerja.Mogu usnama na tvom ramenu govoriti glasno jednu pesmu koju sam umalo zaboravila.Mogu u urtobi naci ono mesto gde se radja i umire svaki put...

  Tad pustim sebe , napolje iz sebe.I dam se do kraja...da bi do kraja svoja ostala.I operem lice od grimase umora, i pustim ruke da oblikuju stras prema mojoj meri, i dam usnama slobodu na na tvom ramenu izgovore svoju licnu molitvu...

  Pustim te u sebe...kao da ti je oduvek mesto tu...I osetim te svime sto ume da oseca.i znam tu ti je mesto ...

   Iza otvorenih prozora ...kap nase strasti miruje u mojoj utrobi i znam rodicu se ponovo iz nje...

Ludo...vojnice bez epoleta,

u nasem ratu nema pobednika...

To sto te boli, ne krvari..ne vidi se..

i niko te nece nagraditi za zrtvu u ovom ratu.. 

Mislim te , 

i onda  kad ranjena, trazim lek u tisini,

i onda kad okrutno zadrzavam pravo da te pustim da pobedjen lutas..

Mislim te,

i kad te iz misli izbacim ko losu ideju,

i kad se ne okrenem ni mrvom sazaljenja prozvana...

Mislim te,

u ovoj gruboj borbi, oholosti i stida

dok te pustam da odes, znajuci da ces ostati..

Mislim te,

jer te u sebi imam, vise od sebe,

jer te Dusom volim , ratnice....

Kad na kraju  pobedjeni pokupimo svoje trofeje...

i pobedjeni zamolimo jedno drugo za malo mira...

mislim te...ponizna..

Bogu zahvalna sto sam nagradjena tvojom ljubavlju...

Skupljas moje suze, kao retke trave, od kojih ces mi napraviti tajni napitak nade...Skupljas moje suze, svojim suzama i pravis reku bez mosta i obale, i pustas je da ide od nas..

Svaku moju sumnju, pokrijes verom, toplom i iskrenom...Postidis me svojom ljubavlju uvek.

Ja stojim  u nekom pogresnom vremenu, i trazim sve razloge ovog sveta koji su protiv, koji podmuklo podrzavaju tudje istine..a ti mi pred san doneses strast i ucinis me pravom...jedinom...Dodirnem te ..i  znam da si u meni oduvek...dodirnem te...i iz mene se uvek rodi ona zena koju volis..i ona te voli...Boze , koliko te voli...I svaki tvoj pokret zna, svaki tvoj dodir, svaki tvoj osmeh...I tu sam , samo da podelimo ovu mrvu ljubavi koju nam je Bog dao tako nesebicno..Tu sam jer nema mesta na ovom svetu gde sam ja vise ja , nego ovde u ovom maglovitom svetu , nasih licih istina, koje bi svuda na drugom mestu izgledale kao laz...Tu sam ...jer moja polovina svega, postaje celina jedino sa tobom....

Ne placi...ti si moj covek...Znas to....Pozelecu sve  naivne zelje za nas...Sve svoje molitve pred san.

Ti si moj covek...ne zaboravi...Ova ljubav u meni te voli uprkos svemu sto je omalovazava... 

 Nemam istinu..i nemam odgovor..

Samo tvoju dusu ,

smrznutu pticu na dlanu, nadjenu u snegu...

I znam tvoja jata su odletela, i nema nikog na ovom svetu,

kome je stalo kako ces prezimiti...

Nemam istinu...i necu odgovor...

Bog zna zasto te na prag moje duse spustio,

zasto je meni, sledjenoj, uplasenoj,

ostavio da te cuvam , od ledenih vetrova...

Mozda sam i dosla na ovaj svet,

tebe da spasim,

jer spasavajuci tebe, spasavam sopstvenu dusu...

Ponekad znam da moram sacekati vreme,

da bi naslutila odgovore,

da moram strpljivo , mrvicama i nadom i ljubavlju,

nahraniti  tvoju dusu gladnu ljubavi..

Nemam odgovore..ali ponekad moja Dusa zna,

da sam tu da te osnazim, da te ljubavlju oporavim,

i pustim...da letis..

Jer tamo negde...to jedino znam,

neko strpljivo ceka na tebe...

i nemam prava da te svojom ljubavlju zatvaram u kaveze...

Ponekad...kad me iz sna trgne saznanje ,

da ces uskoro biti dovoljno jak za let,

uplase mi se sve nade, sve suze, sve iluzije...

i boli saznanje, da ces odneti sve, jedne jeseni kad odletis...

Ja cu kao umorna starica, ostati na prozoru sama...

da se do kraja svih proleca  nadam,

da ces ponovo jednom sleteti na moj dlan.... 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.