Odbegle misli

Ponekad

 Nemam istinu..i nemam odgovor..

Samo tvoju dusu ,

smrznutu pticu na dlanu, nadjenu u snegu...

I znam tvoja jata su odletela, i nema nikog na ovom svetu,

kome je stalo kako ces prezimiti...

Nemam istinu...i necu odgovor...

Bog zna zasto te na prag moje duse spustio,

zasto je meni, sledjenoj, uplasenoj,

ostavio da te cuvam , od ledenih vetrova...

Mozda sam i dosla na ovaj svet,

tebe da spasim,

jer spasavajuci tebe, spasavam sopstvenu dusu...

Ponekad znam da moram sacekati vreme,

da bi naslutila odgovore,

da moram strpljivo , mrvicama i nadom i ljubavlju,

nahraniti  tvoju dusu gladnu ljubavi..

Nemam odgovore..ali ponekad moja Dusa zna,

da sam tu da te osnazim, da te ljubavlju oporavim,

i pustim...da letis..

Jer tamo negde...to jedino znam,

neko strpljivo ceka na tebe...

i nemam prava da te svojom ljubavlju zatvaram u kaveze...

Ponekad...kad me iz sna trgne saznanje ,

da ces uskoro biti dovoljno jak za let,

uplase mi se sve nade, sve suze, sve iluzije...

i boli saznanje, da ces odneti sve, jedne jeseni kad odletis...

Ja cu kao umorna starica, ostati na prozoru sama...

da se do kraja svih proleca  nadam,

da ces ponovo jednom sleteti na moj dlan....